Kada je 50 dinara dovoljno da počnete da se kladite, siromaštvo ne predstavlja prepreku industriji igara na sreću.
U delovima Afrike online klađenje raste među veoma mladom populacijom, a za ulazak u igru nisu potrebni veliki iznosi. Telefon, nekoliko klikova i sitan ulog dovoljni su da čovek postane korisnik.
Tu se otvara mnogo neprijatnije pitanje: šta se događa kada industrija koja zarađuje na velikom broju malih uplata raste upravo tamo gde deo stanovništva u klađenju vidi mogući izlaz iz finansijskih problema?
To je priča koju je autor Chimezie Odionye otvorio još 2025. godine u analizi A Deal with the Devil – Africa’s Gambling Crisis.
Od „dogovora sa đavolom“ do podataka: Kada je i najmanji ulog dovoljan
Godinu dana kasnije, priča koju A Deal with the Devil dobila je ozbiljniju stručnu podlogu. Zajedno sa Oluwatomilayo Omoya, Paulom Delfabbrom i Danielom Kingom, Odionye je objavio rad Behavioral Addictions in Africa: Emerging Trends, Challenges, and Policy Implications u časopisu Journal of Behavioral Addictions.
Ovoga puta fokus nije samo na kockanju. Autori posmatraju širu sliku bihevioralnih zavisnosti u Africi. Kockanje, problematičnu upotrebu interneta i gejming. Postavljaju pitanje šta se događa kada digitalizacija napreduje mnogo brže od prevencije, regulative, istraživanja i sistema pomoći.
Kada je reč o kockanju, slika je posebno neprijatna.
Mobilni internet i betting aplikacije učinili su klađenje dostupnijim, dok se u pojedinim državama taj rast odvija u okruženju visoke nezaposlenosti mladih i ograničenih resursa za mentalno zdravlje.
Autori spoj ekonomske ranjivosti, lake digitalne dostupnosti i nedovoljno razvijene zaštite izdvajaju kao važan deo problema.
Mladi na udaru kocke
Posebno upozoravaju na mlade. U Nigeriji, na primer, navode nedostatke u kontroli oglašavanja, proveri uzrasta i edukaciji korisnika, dok se klađenje kroz agresivne marketinške kampanje može predstavljati kao mogućnost brzog dolaska do novca.
Ono što je u tekstu Deal with the Devil 2025. zvučalo kao provokativno upozorenje, u ovom radu dobija širi kontekst.
Problem nije samo u tome što je klađenje dostupno. Problem nastaje kada je veoma lako dostupno populaciji koja je mlada i ekonomski ranjiva, dok zaštita i pomoć ne rastu istom brzinom kao tržište.
Autori taj paradoks stavljaju u samo središte rada. Rizik od bihevioralnih zavisnosti raste, dok regulatorni i terapijski odgovor ostaje ograničen.
