Ian Sherrington nije posmatrao nastanak online klađenja sa strane. Bio je deo njega.
Pre industrije igara na sreću radio je na tehničkim pozicijama u velikim kompanijama poput Norwich Uniona, IBM-a, ABN AMRO-a i Billitona. Klađenje ga je, međutim, interesovalo mnogo ranije. Svoj prvi program za sportsko klađenje, kako sam kaže, napisao je još kao dvanaestogodišnjak na školskom računaru.
Godine 1983. dobija priliku da učestvuje u razvoju Intertopsa. Narednih deset godina bio je odgovoran za tehničke sisteme koji su pomogli kompaniji da izraste u velikog igrača na nemačkom tržištu sportskog klađenja. Posao se tada odvijao poštom i telefonom.
A onda je 1994. predložio nešto potpuno drugačije: sportsku kladionicu na internetu.
Sistem koji je napravio za Intertops pušten je u rad 17. januara 1996. godine. Prema Sherringtonovom opisu sopstvene karijere, upravo je preko tog sistema istog dana prihvaćena prva sportska opklada putem interneta.
Kasnije je razvijao i druge proizvode. Od online Mahjong igre za pravi novac, Live Binga u Aziji do pametnih ugovora za klađenje, lutriju i slot igre na Ethereum i Polygon blockchain mreži.
Međutim, kada čovek koji je pomagao da kockanje pređe na internet postavi pitanje da li je kockanje dobro ili loše?, želimo da čujemo njegov odgovor.
Ian počinje tekst osvrtom na sebe
Ian svoj tekst Is Gambling Good or Bad? otvara sobom. Kaže da je malte ne čitav život proveo u industriji igara na sreću i da je, kako se približavaju poznije godine, konačno zastao pred pitanjem koje ranije nije ozbiljno sebi postavljao: da li je kockanje, kada se sve sabere, dobra ili loša stvar?
Godinama je to pitanje praktično izbegavao. Njegova logika je bila da on pruža uslugu klađenja. Svaka odrasla osoba sama odlučuje šta će uraditi sa svojim teško zarađenim novcem i zato posledice njenog izbora nisu njegova odgovornost.
Sada se vraća toj pretpostavci i preispituje logiku kojom se godinama vodio.
Od Frojda do današnjeg online kazina
Sherrington prvo odlazi daleko unazad i pita šta o potrebi za kockanjem možemo naučiti iz psihologije i istorije.
Jedna od prvih stanica mu je Sigmund Frojd i njegova analiza Dostojevskog.
Predstavlja Frojdovu ideju da patološki kockar ne mora prvenstveno juriti novac, već uzbuđenje, emocionalne ekstreme i čak nesvesnu potrebu za gubitkom i samokažnjavanjem.
Potom priču spušta iz teorije u stvarni život, uključujući primer Frojdovog unuka, slikara Luciana Freuda, njegovog kockanja, ogromnih dugova i plaćanja dugovanja sopstvenim slikama.
Tu nije kraj.
Kada uklonimo čoveka između igrača i igre
Jedna od zanimljivijih niti njegovog teksta jeste tehnologija.
Prati razvoj slot mašina i trenutak kada kockanje prestaje da zahteva karte, protivnika ili krupijea i postaje automatizovana aktivnost.
Njegova teza je da je uklanjanjem čoveka nestalo i prirodno ograničenje brzine igre: mašina omogućava stalno ponavljanje igre i gotovo trenutno razrešenje ishoda.
Posebno interesantno je kada znamo ko piše tekst, s obzirom na to da Ian ovde opisuje proces čiji je i sam bio deo. Slot mašine su uklonile čoveka između igrača i igre, a internet je kasnije uklonio i potrebu da igrač fizički ode do mesta na kojem se kladi.
Zavisnost, mozak i zašto nastavljamo
Veliki deo teksta zatim ulazi u psihologiju problematičnog kockanja.
Sherrington obrađuje kognitivne zablude poput kockarske zablude. To je ideja o tome da posle niza jednog ishoda drugi nekako mora da dođe. Kao i iluziju kontrole i selektivno pamćenje dobitaka naspram gubitaka.
Ulazi i u okidače za igranje, efekat skoro dobitka i načine na koje kognitivno-bihejvioralna terapija pokušava da promeni način na koji osoba tumači ono što se dogodilo tokom igre.
Drugim rečima, od pitanja sa početka da li ljudi imaju pravo da rade sa svojim novcem šta žele, postaje: Koliko je izbor jednostavan kada znamo kako zavisnost i psihologija kockanja funkcionišu?
Dve strane kockanja
Važno je reci da Ianov odgovor nije zabrana kockanja. Sherrington odvaja dve realnosti.
Za veliki broj ljudi kockanje vidi kao oblik plaćene zabave. Mali ulog na utakmicu može dodati uzbuđenje i društvenu dimenziju praćenju sporta. Navodi i širu ekonomsku stranu kao što su poreski prihodi i radna mesta koja industrija stvara.
Sa druge strane stavlja cenu koju može platiti ranjiva manjina. To su zavisnost, finansijske probleme, posledice po porodicu i društvo, ali i promenu sportske kulture pod pritiskom kvota, reklama i promotivnih ponuda kladionica.
Drugim rečima, Ian kockanje opisuje kao nešto što može funkcionisati kao bezazlena zabava za mnoge, dok za ranjive ljude može imati razorne posledice.
Od opšte slike do sopstvene uloge
Na kraju Ian više ne govori o Frojdu, istoriji ili nekom apstraktnom operateru. Govori o Intertopsu i sebi.
Priznaje da je stvaranjem prve Intertops online kladionice pomogao da se smanji trenje, poveća dostupnost i popularizuje klađenje.
Ali otkriva i da dok je programirao sajt, nije bio siguran da će ga ljudi uopšte koristiti. Citiramo: „Ko bi normalan koristio internet da postavi opkladu?“
Odgovor je dobio praktično odmah. Nakon pokretanja Intertopsa u januaru 1996, količina saobraćaja bila je tolika da su serveri imali problema da je izdrže.
Ian danas kaže da je potpuno potcenio koliko ljudi žele da se klade. I, kako dodaje, koliko snažna može biti zavisnost.
Sportsko klađenje je zarađivalo. Onda je stigao online kazino.
Ian iznosi još jedno zapažanje iz sopstvenog iskustva. Intertops je u početku nudio samo sportsko klađenje. Nije bilo klađenja uživo, limiti su bili relativno niski i posao je donosio novac.
Prema njegovim rečima, prava promena u prihodima nastala je kada je integrisan Microgaming kazino.
Tada su prihodi znatno porasli. Kazino igre sa gotovo trenutnim ishodom imaju drugačiji potencijal za problematične igrače od sporijeg sportskog klađenja.
Autorov osvrt
Ian poredi kockanje sa alkoholom ili vatrom. Nečim što samo po sebi nije nužno ni dobro ni loše, ali što zahteva kontrolu.
Kada je strogo regulisano, lokalizovano i ostaje sporedni oblik društvene zabave, smatra da može imati pozitivnu ulogu kroz razonodu i javne prihode.
Njegov stav međtim postaje mnogo oštriji kada govori o modernoj tehnologiji.
Po njegovom mišljenju, kada se kockanje dodatno ubrza aplikacijama koje uklanjaju gotovo svako trenje, prediktivnim sistemima veštačke inteligencije i predatorskim offshore blokčejn modelima, ravnoteža se pomera prema lošem.
Istovremeno, Ian ne želi nestanak industrije igara na sreću. Smatra da zabrana ne bi rešila problem, već bi deo tržišta gurnula u ilegalu, i priznaje društvene i ekonomske koristi koje legalno kockanje može imati.
Njegov odgovor završava negde između industrije i edukacije. Smatra da će zamka kockanja postajati sve složenija i privlačnija, ali ne veruje da ljudi koji rade u industriji žele da uništavaju živote.
Kao jedno od rešenja vidi obrazovanje igrača.
Ljude treba naučiti skepticizmu prema svetlima, marketingu i obećanjima lakog novca. I, posebno, naučiti ih da razumeju verovatnoću.
Ovde se naš osvrt na Ianov tekst završava, ali razgovor počinje. Imali smo priliku da mu postavimo nekoliko pitanja koja su nam ostala otvorena nakon čitanja Is Gambling Good or Bad?, a Ian Sherrington je pristao da na njih lično odgovori za CZZ.
Ian Sherrington lično za redakciju CZZ
CZZ: Ko ste vi danas, profesionalno, i kako biste opisali svoju tačnu ulogu u tim ranim danima i ono što ste zapravo pomagali da se izgradi?
Ian Sherrington: Više nisam isti čovek kakav sam nekada bio! Kako se velikom brzinom približavam starosti, dosta sam usporio. I dalje programiram i još uvek se bavim softverom za industriju igara na sreću, uglavnom u oblasti blockchaina, ali više ne mogu da izdržim žurke i generalno intenzivan društveni život kao nekada. Zaista moram bolje da vodim računa o sebi ili neću još dugo izdržati!
Zato sada mnogo manje putujem, idem na samo dve ili tri konferencije godišnje kako bih se video sa starim prijateljima i ostao u toku sa industrijom. Pisanje ponekog članka pruža mi veliko zadovoljstvo dok pokušavam da pronađem smisao u ovoj ludoj industriji. Prilično sam siguran da kockanje nije ni u potpunosti dobro ni u potpunosti loše i nadam se da ću u budućim člancima uspeti još preciznije da definišem sve te nijanse. Videćemo kuda će me to odvesti.
Što se tiče moje uloge u tim ranim danima, na to je prilično teško odgovoriti. Bio sam veoma zainteresovan za računare, ali mi je bilo teško da razumem kako oni funkcionišu. Nisam nikakav genije. Tako sam postepeno počeo sve više da razumem i sticao sam iskustvo kako se računarska industrija razvijala.
Zapravo nisam kockar, ali sam radio u kompanijama čije je osnovno poslovanje bilo zasnovano na matematici, poput osiguranja i trgovanja. Meni se činilo da su igre na sreću prirodan nastavak iskustva koje sam do tada stekao, pa sam, kada se pojavila prilika da programiram sisteme za klađenje i kazino, rado prihvatio.
Moja uloga bila je da automatizujem procese koji su bili uključeni u poslovanje, omogućim kompaniji da obradi veći obim posla, smanjim troškove i samim tim zaradim više novca. Ili makar omogućim da posao duže opstane.
Pronalazio sam rešenja za probleme i nikada nisam odustajao. Radio sam dan i noć kako bih popravljao stvari i stvarao nove proizvode. Mora da sam bio lud, mada mislim da bi bolji izraz bio zavisan.
Možda je čudno to reći, ali 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji razmišljao sam o tome kako da unapredim posao. Uvek sam imao neki plan u glavi. Neki su uspeli, a neki nisu.
Mislim da je najbolja stvar koje sam se dosetio zaista bila internet kladionica (internet sportsbook). Ne verujem da ću ikada uspeti da nadmašim tu ideju!
Ian, veliko Vam hvala na ovako iskrenim odgovorima za CZZ.
